Kon Pedersen Foks (KPF), američka arhitektonska firma iz Londona, započela je studije za novi kancelarijski toranj 1999. godine, a po nalogu vlasnika britanske kompanije Heron International. Nalog je podrazumevao stvaranje prvog komercijalnog tornja u Sitiju koji bi obuhvatio širok spektar zakupaca. Naručioci su zahtevali prvoklasni smeštaj jedinstvene privlačnosti, pa je vlasnik/klijent poželeo stvaranje najboljeg kancelarijskog prostora u Londonu, kao garanciju privlačenja najboljeg kalibra zakupaca i najviše kirije.

Vrlo brzo bilo je jasno da mali prostor ostrvskog placa zahteva samo istinski kreativno rešenje koje bi moglo da garantuje visoki standard svakoj spratnoj površini. Osmišljeno je nekoliko arhitektonskih rešenja da bi se na svakom spratu obezbedili veliki, jedinstveni i otvoreni prostori koji nude fleksibilne prostore visokog kvaliteta.

Prva ideja bila je da se stvori ujedinjeni servisni centar sa južne strane osnove spratova. Time su, na racionalan način, postignute maksimalne dimenzije korisne površine. Takođe, na taj način postignuto je 60% od celokupne uštede ugljenika, jer je servisna, solidna vertikala zaklonila upotrebne površine od južnog sunca i time znatno smanjila rashladna opterećenja.

Druga ideja podrazumevala je pretvaranje tornja u niz niskih zgrada kroz formiranje trospratnih grupa - „sela". Zamišljeno je da svako „selo" ima svoj centar i atrijumski prostor projektovan tako da omogući prodiranje dnevnog svetla duboko u unutrašnjost zgrade, a da pritom bude humanih razmera koje doprinose osećanju zajedništva. Trospratna organizacija prostora utiče znatno na spoljni izgled zgrade. Ovo se izrazito očituje na severnoj fasadi gde se rebrasti raster pojavljuje po obimu zgrade da bi bio vezivan poprečno preko osnove atrijuma, na trospratnim intervalima. Nezavisne dijagonalne zatege takođe odražavaju ovaj trospratni ritam i dalje podvlače „seoske" jedinice, te doprinose snažnom izgledu te fasade. Svako „selo" je nezavisna vatrostalna celina, te individualni zakupci dobijaju mogućnost zamene untrašnjih staklenih površina balkonskim ogradama da bi se još bolje integrirali sa lokalnim atrijumom. Svaka trospratna jedinica ima autonomnu kontrolu nad uređajima za manipulaciju vazduha, rashlade i grejanja i ta decentralizacija omogućava fleksibilnost u kontroli metoda tih uređaja.

Orijentacija zgrade je direktno uticala na dizajn sve četiri fasade. Istočni i zapadni zidovi su od dvostrukog stakla sa automatizovanim luvrima koji kontrolišu „nisko" sunce, a takođe su ventilirani u cilju eliminacije zaostale toplote. Pošto se vazduh postepeno greje između dva okna on se diže i tako zagrejan izlazi na nivou plafona trospratnog modula, dok se istovremeno pri dnu uvlači hladni vazduh. Fasade dozvoljavaju otvaranje unutrašnjeg stakla da bi se omogućio priliv svežeg vazduha na svim nivoima. Ovakav mešoviti sistem omogućava zakupcima veću fleksibilnost u slučaju da žele manje klima uređaja (i smanjenje troškova).

Iz svega rečenog proizilazi da je glavna preokupacija bila postići efikasan, ekonomičan, lako održiv projekat koji je u duhu današnjih pogleda na energetsku efikasnost.

Jedan od najuočljivijih aspekata te projektantske politike je 3.200 m2 foto-naponskih ćelija ugrađenih u prozirno staklo južne fasade, odmah iza staklenih liftova, gledano iznutra. One služe za prikupljanje energije tokom dana, dok istovremeno pružaju zaštitu liftovima i njihovim foajeima od sunca. One obezbeđuju do 2,2% potrošne energije koju zgrada iziskuje. Istovremeno, paneli doprinose dekoraciji fasade pridodavajući joj jedan suptilni veo.

Već spomenuta mala površina osnove zahtevala je kreativno rešenje vertikalnog sistema transporta. Liftovi su dvospratni, ekstra brzi i opslužuju po dva sprata istovremeno. Upotrebljen je tzv. „destinacioni sistem" ili sistem pravca puta koji u praksi omogućava pridodavanje liftova putnicima na način koji im pruža najefikasnije putno vreme. Posetilac će prisloniti pre-programiranu kartu na senzornu tačku pri sigurnosnoj barijeri i tu će mu biti alociran lift pokazan na malom ekranu. Korisnik može izabrati alternativnu destinaciju ako ima dozvolu za to upotrebivši zasebni terminal u samom foajeu lifta. Ovaj sistem raspoređuje unapred kretanja liftom i na taj način otklanja gužve u foajeima, naročito u kritičnim satima. Liftovi su organizovani u dve zone opsluživanja: visoki deo zgrade i niski. Jedna grupa liftova ne staje između prvog i dvadeset i prvog nivoa i ti liftovi postižu brzinu od 7 metara u sekundi u tzv. ekspres zoni. Postoji šest liftova od stakla i četiri unutrašnja. Panoramski liftovi kreću se iza foto-naponskog zida i staklenih zidova liftovskih foajea u termalnom međuprostoru.

Upotrebljeni materijali su najvišeg kvaliteta kao što su rostfraj čelik sa utisnutom strukturom platna koje daje jedinstveni vizuelni sjaj, posebno super-providno staklo i „ručno izabran" kamen za ulazni hol i pretprostore.

Velika pažnja je posvećena detaljima širom zgrade tako da je dizajn potpuno integrisan i utisak konzistentnosti je zastupljen svuda. Dobar primer čine panoramski liftovi koji su dvospratni i konstruisani od specijalno proizvedenog stakla i rostfraja koji upotrebljavaju najnoviju tehnologiju kontrole.

Fokus dizajna spolja, u širem urbanističkom kontekstu, često počiva na efektu visokih zgrada kao silueta grada. Međutim, publika najviše doživljava zgradu na nivou prizemlja, odnosno direktnog pristupa. Stoga je važno stvoriti bazu koja će doprineti estetici javnog života. Ulaz u zgradu je preko pokrivene arkade koja je povučena od Bišopsgejta i smeštena ispod ostatka zgrade. Foaje je potpuno zastakljen sa dve strane i potpuno je proziran sa trotoara. Zastakljenje ima čak 12 metara visoka rebra, svako sačinjeno iz jednog komada stakla. Centralnu poziciju u foajeu zauzima 12 metara dug akvarijum pun tropskih riba, takođe vidljiv sa trotoara. Akvarijum je bez rama, konstruisan od livenog akrilika, dostiže debljinu do 36 centimetara. Ručno je ispoliran do maksimalne transparentnosti.

Iza ugla, sa „zadnje" strane zgrade, gde je ranije bila mala, saobraćajem preopterećena ulica, stvoren je prijatan pešački ozelenjen prostor, odmah pored dvospratnog kafe-restorana. Ova pejzažna površina se nadovezuje na baštu-portu crkve Sv. Botolfa preko Bišopsgejta. Javni prostor formiran je i na nivou krova gde će biti locirani restoran i bar namenjeni građanstvu. Dve otvorene terase, opslužene zasebim liftovima, pružaće izvanredne poglede na London,  uvodeći značajnu javnu funkciju u službeni čvor ove veličine.

Zgrada je vosoka 202 metra, mereno do krova, a 230 metara, mereno do vrha antene od rostfraja. Ima 47 spratova, od kojih 36 sadrže kancelarijski prostor.

Heron Tauer je novi vertikalni simbol među visokim zgradama Sitija, a u neposrednoj blizini stanice Liverpul Strit.

Vizija se sastojala od želje da se stvori jedinstveni poslovni prostor, jedan dobro promišljen i artikulisan dodatak silueti Londona, odnosno, da se stvori zgrada koja će ostati poželjna i privlačna i u godinama koje dolaze.

***Paul Simović je direktor Kon Pedersen Foksa i prakticira arhitekturu u Velikoj Britaniji već 17 godina. Radio je na komercijalnim i prodajno-tržišnim  projektima, kao i na transportu, školama, stambenim objektima i izložbenim prostorima. Veliko je njegovo iskustvo na području vodjenja projekata i konstrukcije kompleksnih poduhvata, on odlično poznaje londonski sistem planiranja, s obzirom na to da je rukovodio nizom uspelih aplikacija za dozvole u osetljivim područjima Londona.

Kao direktor u potpunosti odgovoran za Heron Tower (Toranj Heron), Simović je vodio projekat od gradjevinske dozvole, kroz dizajn detalja, pa sve do kraja kompletnih faza konstrukcije. Prethodno je radio na ADIA-zgradi glavnog korporativnog sedišta u Abu Dabiju, kao i na MidCity Place zgradi u londonskom Holbornu kojoj je dizajnirao spoljnu membranu/fasadu i delovao kao egzekutivni arhitekta na terenu tokom kompletnog izvodjenja. Trenutno vodi nekoliko poslova u Londonu - projekat izrade kancelarijske zgrade od 12 spratova, koordinira rad na podnošenju molbe za gradjevinsku dozvolu za još jedan kancelarijski soliter u Sitiju i radi na preradi većeg gradjevinskog kompleksa različitih namena na reci Temzi, kao i na izgradnji novog muzeja u Covent Garden-u.

Pridružio se KPF-u 1998. godine radivši prethodno oko tri godine kod Normana Foster-a.

Završio je fakultet na Bartlett School of Architecture, Londonski univerzitet, gde je primio BSc(Arch) u 1990. godini i svoju arhitektonsku diplomu 1993. godine. Postao je ovlašćeni arhitekta 1994. godine i član je RIBA (Royal Institute of British Architects).