Odavno jedan objekat nije privukao toliku pažnju javnosti kao novi Hotel ‘’Centar’’ koji je pred kraj prošle godine otvoren u Novom Sadu. Danima se raspravljalo u javnosti da li je to još jedan od arhitektonskih promašaja u našem gradu ili je objekat koji najavljuje novu gradsku arhitekturu. 

Neki su objekat čak nazivali ‘’rendaljka’’ ili ‘’radijatorka’’, a mnogi su pokušavali da objasne i shvate kakva nam se zapravo arhitektura desila. Moja želja nije da mirim različita mišljenja nego da predstavim ovu krajnje zanimljivu kuću po sopstvenom arhitektonskom osećaju.

Na konkursu koji je organizovalo Društvo arhitekata Novog Sada od učesnika se očekivalo da svojim ukupnim projektantskim i autorskim konceptom, kvalitetnom prostornom i funkcionalnom organizacijom i arhitektonskim oblikovanjem obezbede reprezentativan, atraktivan i pre svega oblikovno odmeren objekat. Očekivalo se, takođe, da novi poslovni objekat i javna garaža grade jedinstveni arhitektonski i oblikovni prostor, a da ceo kompleks dobije konačan izgled i zaokruži završetak pešačke zone gradskog centra. Zadatak nije bio lak zbog potpune stilske razjedinjenosti i arhitektonske raznolikosti okolnih objekata. Žiri sastavljen od eminentnih arhitekata, koji su među najboljima u našoj struci, bez sumnje je izabrao najkvalitetniji rad. Prvu nagradu su dobili profesor Branislav Mitrović i njegova ekipa saradnika. Moramo da istaknemo mladi saradnički tim koji je svojom energijom sasvim sigurno puno uticao i na sam rad profesora. Investitor, kao retko ijedan do tada, bio je spreman da prihvati sve uslove Društva arhitekata, da uloži novac i svoj poslovni autoritet u konkurs i u izgradnju objekta. Bez obzira na evidentne izmene kroz projektovanje i realizaciju, te neznatno odstupanje od prvobitnog prvonagrađenog rešenja, ovaj objekat je jedan od retkih realizovnih posle konkursne utakmice, što nije bio čest slučaj u Novom Sadu. I šta se onda desilo?

Desilo se da je osvanula kuća jednostavnih linija i čisto postavljene kubične forme, koja je verovatno u našoj sredini bila potpuno neočekivana, sa nepoznanicom kako je vrednovati. Ali ono što je bilo potpuno iznenađujuće jeste da se pažnja javnosti potpuno okrenula ka ovom objektu. Pored toga što su se za proteklih dvadesetak godina svakakvi objekti gradili u našem gradu, niko nije ni primetio šta se gradi, niti je ikome smetalo kako se gradi i sem stručne arhitektonske scene niko nije javno iskazao svoje nezadovoljstvo ili zadovoljstvo izgrađenim. Javno mnjenje jednostavno nije postojalo, a onda se odjednom obrušilo na ovaj objekat. Preopterećen opštim stanjem u našem društvu, ne isključujem i namernu orkestraciju pažnje javnosti nametanjem jedne kolektivne frustarcije novom arhitekturom koju je očigledno bilo teško prihvatiti. Ali, zar takvih slučajeva nismo imali i u prošlosti, recimo kada su Tanurdžić ili Klajn gradili svoje palate. Danas su ti objekti, koje je projektovao arhitekta Đorđe Tabaković, remek-dela novosadske arhitekture. Svaka dalja rasprava na tu temu bila bi sociološkog karaktera, za šta se ne smatram dovoljno stručnim. Možda će to biti tema neke buduće rasprave, jer je fenomen koji nam se desio krajnje interesantan.

U svakom slučaju, objekat novog hotela kao autor potpisuje, sasvim sigurno, jedan od najboljih arhitekata na našim prostorima. Ako se osvrnemo unazad, kroz ceo arhitektonski opus profesora Mitrovića, možda se mogao i nazreti ovakav epilog u njegovoj arhitekturi. Još od objekta Palate ‘’Zepter’’ u Beogradu gde je prvi put izvedena tzv. ‘’dupla fasada’’, pa preko puno izvedenih objekata, projekata i konkursa, Mitrović je uvek eksperimentisao sa nečim sličnim, analizirajući kubus objekta, težeći ka ‘’kubičnoj formi’’ kroz eksperimente sa fasadama i jednom drugačijom analizom geometrije. Na uglu Uspenske i Jevrejske ulice dobili smo jedan prepoznatljiv, a građevinski nenametljiv (autor kaže ‘’dosadno običan’’) objekat, na kom je niz visokih, dugih i belih naglašenih vertikalnih linija brisoleja stvorio istinski estetski izraz. Prolaznik u zavisnosti od svoje pozicije uvek drugačije sagledava ovu prozračnu zgradu, a smenjivanjem transparentnosti i zatvorenosti kompaktnog oblikovnog rešenja stvara se dualitet vizura, toliko potreban za kvalitetan arhitektonski doživljaj. Zgrada bez prepusta čvrsto stoji u zadatom gabaritu gradeći i okvir ulice, a kaskadno povlačenje viših spratova u odnosu na osnovnu ravan fasadnog platna joj otvara mogućnost da parira susednim objektima i svojom vertikalnom regulacijom. Jednoličnost fasadne ravni, koja će potpuno doći do izražaja kada se završi ceo front s javnom garažom duž Uspenske ulice, ne koketira arhitektonski sa okolnim objektima, već stvara jednu čistu arhitektonsku opnu koja objedinjuje i miri postojeće objekte. Toliko jednostavno, a opet toliko jasno i arhitektonski karakterno.

Ostaje žal što se u toku gradnje odustalo od pomerljivih vertikalnih brisoleja, jer bi takvo rešenje uticalo na živost i raznolikost fasadnih ravni. Takođe, dijagonalni upust na fasadi, koji naglašava ulaz u objekat, trebao je biti izražajniji kao u konkursnom rešenju, jer je sada nedovoljno dominantan i u proporcijskom disbalansu da bi ostvario kvalitetan odnos sa osnovnim kubusom kuće. Ali to je očigledno nama arhitektima poznata stvarnost koja se zove “kompromis sa investitorom“, od kojeg u našim uslovima ne možemo pobeći, osim da napustimo gradilište. I sa tim nedorečenostima, projektantski tim, izvođači, kao i sam investitor, zaslužuju pohvale na tehničkoj preciznosti pri izvođenju, tako da objekat pored estetske ima i zanatsku snagu, što nije čest slučaj u našoj praksi.

Još na studijama arhitekture u Beogradu zapamtio sam reči profesora Branislava Mitrovića:

 Kada arhitekta počne da crta oko prozora na kući koju projektuje, on više nema šta da kaže u arhitekturi“.

Dugo posle toga, prateći njegov rad, trudio sam se da u svojoj praksi proučavam arhitekturu formi, oblika i masa, nekad sa više, nekad sa manje uspeha. I danas, posle toliko godina, profesor Mitrović ima šta da kaže u arhitekturi. Od njega i dalje možemo učiti kako izgleda kad je arhitekta potpuno predan svojoj profesiji, projektovanju, arhitektonskim konkursima, kroz fanatičnu odanost struci. Takvim radom proizvodi se energija idealna za stvaranje dobre arhitekture. Na sreću Novosađana, novi Hotel ‘’Centar’’ je još jedna dobra kuća profesora Branislava Mitrovića. U gradu u kome ima sve manje arhitekture, desila se ARHITEKTURA.