Graditelji su se uvek oslanjali na svoje predhodnike

Tekst: Vladimir Mitrović

Vaš ogromni crtački korpus, koji je prvo prethodio svim velikim spomeničkim projektima, a potom i knjigama koje ste pisali, bio je, pretpostavljamo, za Vas od velikog značaja kao neka vrsta intimnog „crtačkog dnevnika”. Kako su nastajali i otkuda potiču crteži izloženi u Galeriji Matice srpske?

Ovi glavni, veliki crteži nastajali su upravo u vreme mog internog egzila, kada sam se zatvorio i kada je bio problem čak i sam izlazak na ulicu. Bilo je to teško vreme stalnih pretnji, kada su čizme marširale i lupale u naša vrata. U tom razdoblju i tom okruženju su nastajali crteži koje možete videti u Galeriji Matice srpske. Kada sam ih najzad razapeo i sagledao po prvi put, u celini spremajući ovu izložbu, zaključio sam da crteži deluju jako vedro i veselo. Tada sam shvatio da je to bila neka vrsta samoodbrana. Neki od ciklusa nastajali su ranije: „Mistrija”, potom ponovljena „Nova Mistrija”... Tu su i kapiteli, crtani za „Knjigu kapitela”, na kojima sam radio poslednjih dana postojanja Jugoslavije.

U arhitekturi kapiteli su vrhovi stubova koji pridržavaju konstrukciju, oni su elementi na koje se arhitektura oslanja i simbol su izdržljivosti i stabilnosti. Dok se u stvarnosti zemlja raspada i ruši Vi neumorno crtate baš njih.

Moji Kapiteli se mogu tumačiti na razne načine. Neki kažu da su preerotični. Kada pogledate klasiku - ne modernu o kojoj više nema smisla govoriti jer je preerotizirano - u njoj su stalno tinjale te uzvišene erotske teme i ideje. Neki od crteža su parafraze frigijskih polinija, koje su rađale i dojile ceo svet. Interesantne su i stilizacije devojaka, u kojima nema ponavljanja. Ne postoje dve iste. Ti slikoviti detalji dati su u parovima, ali u drugim kombinacijama. Sa mojih Kapitela provejava igra koja je, sama po sebi, veliki dar prirode i spasava nas od mnogo čega. Sebi sam nametao igru, ili bolje reći, utrčavao sam u igru, bežeći iz jedne, ne može biti ogavnije stvarnosti. Čovek zaboravlja ono što je bilo strašno, ali ono što je bilo ogavno, nažalost pamti. To se ne da zaboraviti.

Na crtežima, kao i na nekim Vašim spomenicima ima dosta ornamentike. Ornament i jezik, čini se da su to vaše ljubavi.

Davno još, 1954/55 godine objavio sam u jednoj seriji tekstova u nedeljniku Nin, manji esejčić i pričicu „Ornament i zločini”, naravno, po Losu. U tom eseju sam dosta nadobudno kritikovao Losa, koji je bio moja velika simpatija u mladosti. Tada sam još mislio da je možda veliki Los pogrešio, da se ornament ne može izbaciti iz prirode, iz sveta i ljudskih odnosa Ne može se izbaciti iz jezika. Posle dosta godina u Beču sam počeo sa shvatam da sam nešto ipak pogrešio, i da je Los dosta baratao ornamentima, samo oni nisu bili efektni i vidljivi, nego su prisutni u samoj fakturi fasade, materijalu, kompoziciji. Neke njegove kuće, kao na primer poznata Palata Goldman & Salač iz 1911. godine (zvana Losova kuća - Looshaus) ili kuće Štajner (1910) i Moler (1927), same po sebi su jedni sjajni ornamenti. Posle mi je bilo žao što sam svog idola tako nakrpio. Oko Losa postoji nešto interesantno, naime, on više nije u Beču mnogo zanimljiv. Sada je ponovo u modi Vagner i njegova secesija. O velikanu austrijske secesije se objavljuju semantičke i semiotičke studije, sa velikim brojem crteža i raznim analizama. Detaljno se tumači šta je sve sadržano u celoj Vagnerovoj ornamentici. Pošto sam se deklarisao za ornamente, ja sam ih, razume se, i u svom poslu mnogo pravio. Sada, u Beču, imam dugačke staračke šetnje, koje su na neki način takođe ornamenti. Beč ima jako zanimljive prateće gradiće, koji su se vremenom utopili u veliku prestonicu. Čak i sela. To spajanje je sanirano i organizovano, a novi delovi su jako popularni za stanovanje. U tim bečkim gradićima i selima je luksuzniji način stanovanja. Beč je, kao što znate, policentričan grad i veliko je uživanje ići i otkrivati njegove delove i predgrađa koji su, takođe prepuni detalja i ornamenata. I Berlin je donekle takav, samo što ga sada prave malo drugačije.

Šta kažete na Berlin i njegovu arhitekturu nastalu proteklih desetak godina?

Pre nekoliko godina sam imao priliku da vidim bar neka od tih grandioznih dela. Bojim se da će sve to da ode u lakrdiju, jer pozvani su vodeći arhitekte iz čitavog sveta i svako od njih - prokleta je ta arhitektonska sujeta - hoće sebe da obeleži, da sebi da veličinu i spomenik, a to ipak po mom mišljenju nije pravi način građenja gradova. U starim gradovima, kada se grad gradio kao veliko umetničko delo, uvek su postojali kontakti i veze sa prethodnim građevinama. Uvek su se graditelji oslanjali na one pre njih. U Berlinu mi to deluje jako monolitno i kao da nedostaje nešto na šta bi se novi arhitekti oslonili, nadovezali. Ono što je u Berlinu najlepše, neće se izgubiti, a to je pomešanost grada i prirode. Berlin nije grad, Berlin je region. Kada ga iz daljine gledate, celi centar o kome govorimo, jako je mali i okružen gustom šumom i jezerima na severu. U celini, naravno, Berlin neće izgubiti ništa od svoje lepote ali sa starim istorijskim jezgrom ima jedan nesretan sticaj okolnosti. Najlepše iz istorije arhitekture u Berlinu bilo je vreme poznatog berlinskog klasicizma (Šinkel), ali je posle Hitler sa Šperom to izvukao i pokušao da pravi svoj megalomanski klasicizam, pa je kod ljudi još i danas prisutna nekakva nelagodnost prema klasicizmu. 

Postoje mišljenja da je grad postao anahron pojam, da se cepa na pojedine delove kao svojevrsne „upotrebne celine”. Ljudi sve manje zalaze u neke delove gradova. Kako gledate na tvrdnje da grad odumire?

Gledam sa tugom. Vi ćete još živeti u evropskim gradovima, dok za jednu generaciju iza vas već nisam siguran. Pitanje da li će u njihovo vreme još uvek biti grada kao pojave kakvu znamo u istoriji i danas. Nisu za odbacivanje ni ove pojave potpune decentralizacije gradova, jer je sada informatika na tom nivou i zajedno sa svojim pronalascima koji pomažu ali i odmažu. Ono što nikad ne može da se nadoknadi, nikakvom elektronikom niti pronalascima, je susret čoveka sa čovekom u urbanom okruženju, na gradskom pločniku. To je ujedno danas najslabija strana svih modernih svetskih pa i evropskih gradova. Oni sve manje pripadaju pešacima a sve više automobilima i turistima kao privilegovanim pešacima koji idu kao mravi. Kada ima turista, onda se fasade farbaju malo šarenije i atraktivnije za turistički ukus. Sudbinu grada, ako želimo da govorimo o gradu kako nam ta sama reč kaže, odlučuje saobraćaj i način privređivanja. Ako danas imate u većini evropskih gradova da su mesto stanovanja i radno mesto razdvojeni nekoliko kilometara, nekada i pedeset, onda dolaze ta suluda jurcanja u kojima čovek gubi vreme i živce. Automobilska invazija je stvarno zastrašujuća. Ako se pronađu načini nekog privređivanja u kući - a to već zamislivo - da čovek iz svoje sobe može da učestvuje u mnogim proizvodnim procesima, onda ima nade za grad. Ako ostane ovako, onda će se trenutno stravično stanje samo pogoršavati. Grad će odumirati. Ako se, pak, ta suluda jurnjava eliminiše iz gradova, onda čak više ni veličina gradova neće biti poseban problem.

Šta se dešava sa našim gradovima i varošima? Kako zalečiti urbane traume koje su se desile dograđivanjem i naseljavanjem naših gradova?

Velika je razlika između Novog Sada i Beograda. Novi Sad je još uvek onaj moj grad koji sam video, znao i razumeo. Još uvek prepoznajem razgovor nepoznatih ljudi na ulici, žamor, žubor koji čujem i znam. U Beogradu mi je to sve pomešano, novo. Novi Sad je bolji slučaj. Beograd je strašan. Broj stanovnika (oko 1,6 miliona) je već jako veliki a biće još veći. Ima delova grada koji su prenaseljeni, kao recimo Čubura. Ono što je u Beogradu lepo i što je dobitak za grad, to su obale Novog Beograda. Ne arhitektura, nego vegetacija, sa ratnim ostrvom koje je nekada bilo samo jedna palačinka od peska sa kojom nismo znali šta bi uradili. To je sada veliki ekološki napredak. Duž savskih obala i rukavaca prema Zemunu imate sijaset brodova, restorana, što je jako šarmantno i prijatno. Pomalo podseća na Šangaj. Ipak, ne možete otići u neki od restorana a da ne razmišljate: ko su ljudi pored vas, ko drži taj restoran i šta se u njemu trguje, to je već druga priča. Ali taj silazak na reke je posebno interesantan. Naša struka i urbanisti nikad nisu eksplicitno predvideli silazak na samu reku. Odmah se tu mislilo na velike kejove, kao u Parizu i Londonu, sa velikim zgradama i restoranima. Uvek su predviđali gradnju na tlu, niko nije mogao da pomisli da se može sići na same reke.

Gradovi su se u istoriji spajali i razdvajali, dobrovoljno ili nasilno. Da li ste čuli za ideju o „Morava gradu”, gde bi se sprovelo plansko objedinjavanje Paraćina, Ćuprije i Jagodine i šta mislite o novoj arhitekturi u našim varošima?

Gradovi koje pominjete će se, bez sumnje, po mom mišljenju, spojiti u skorijoj budućnosti. To može da bude lepo ali i malo prerazvučeno za naše prilike. Drugačije se komunicira u jednoj gradskoj masi koja je, idealno rečeno, kružna i sabijena, a drugačije u prostoru. Između Čačka, Kraljeva, Vrnjačke Banje i Kruševca, na primer, prostori su skoro spojeni, kao neko veliko selo. Slična je situacija i u Zapadnoj Srbiji, od Šapca do Loznice i dalje. To je za urbanizam strašno, jer nema šanse da se formiraju neka gradska jezgra iz kojih bi navirao život. Po mom mišljenju, to je jedna katastrofa kao i pojava novih kuća novobogataša. Skupe i ružne kuće. Večito se ponavlja neki arhetip kuća sa kulama, što nije samo naš specijalitet već to srećemo i u Mađarskoj, pa i u drugim zemljama. Izgleda da je uopšte karakteristika ljudi koji su izašli iz socijalizma - težnja ka nekoj grandomaniji. Sličnih pojava bilo je i na Zapadu, mada uglavnom u nešto u blažoj formi. Uostalom, Zapadna Evropa je imala zamkove i ako ih replicira u fantaziji to ne mora da bude nešto neobično. Ta pojava kod nas je bolest fantazije, infantilnost. Klasična priča investitora: treba pokazati svoje mesto pod suncem. Ne mogu da zamislim ko je projektovao neke od ogromnih kuća novih bogataša na Dedinju. Da li je to neka šala. Kažu da to rade neki Italijani, a kao što znate, nemate lošeg arhitektu Italijana. S jedne strane, oni podilaze ukusima poručioca, a s druge, kao da ih otvoreno ismevaju. Kuće novih bogataša su stvarno skaradne i stravično karikaturalne. To je pojava koja bi se morala psihoanalizirati.

Na čemu radite, da li spremate neku novu knjigu? Šta Vas čeka po povratku u Beč?

Izdavač iz Berlina se interesuje za „Knjigu kapitela”, ona mu se jako sviđa. Pitanje kako će to moći da se prevede. U poslednje vreme radim na nečemu što je u isti mah i novo i staro. Imao sam „Zelenu kutiju”, još iz ateljea u Popovici. Poslednjih 15 godina sam u tu kutiju ubacivao beleške. Nisam ni sam znao šta je sve u toj kutiji. Kada smo kretali za Beč, onda sam imao potrebu da nešto ponesem. Čudne su to potrebe kada napuštate svoju zemlju i odlazite u neizvesnost pa su vam potrebna neka sećanja, amblemi, simboli, nešto što će vam prekratiti tugu. U Beču sam razvalio „Zelenu kutiju” i počeo da prebiram po papirima. Tu su bili uglavnom zabeleženi snovi ali i druge interesantne a potpuno zaboravljene stvari. Snove sam, začudo, beležio vrlo sistematično. Zanimljivo je da su u tom strašnom vremenu, snovi, isto kao i crteži, bili jako blagi i puni humora. Potpuno neki drugi svet od sumora svakodnevnice kojom smo bili okruženi. U „Zelenoj kutiji” se, između ostalog, mešaju i beleške iz svakodnevnice. Možda ću od toga napraviti nešto, kao poslednji deo autobiografske trilogije („Ukleti graditelj”, „O sreći u gradovima” i „Zelena kutija”). Izdavač iz Beča bi jako želeo da napravim knjigu o Beču, ali morao sam da mu objasnim da sam čovek od zanata i pravila zanata mi ipak ne dozvoljavaju da tako olako priđem tako velikoj temi. Gospodin Nenad Popović, izdavač iz Zagreba, predlaže i misli da se mogu napraviti izabrana dela. I to bi sada trebalo pažljivo probrati. To su uglavnom poslovi koji me čekaju u Beču.